Preporuka lekara je, kako kaže, da se ne napreže prilikom čitanja, jer postoji opasnost da potpuno izgubi vid.

Ilija u ranom detinjsvtu nije imao problema sa vidom, pa nije naučio da koristi Brajevo pismo, a čak i da ga poznaje, ne postoje taktilni udžbenici za sve školske predmete. Kroz razgovor sa njim zaključili smo da bi zvučni udžbenici iz svih predmeta bili jedino pravo rešenje za osobe sa oštećenim vidom.

Dok čeka da ode na hiruršku intervenciju u inostranstvo, Ilija ipak uspeva da ostvari odličan uspeh tako što ulaže ogroman napor da, sedeći u prvom redu, zapamti sve što čuje od profesoru na časovima. Na svu sreću ima razumevanje nastavnog osoblja koji mu izlazi u susret, kao i veliku podršku odeljenskog starešine Biljane Lalić. Ali njegove ambicije su mnogo veće. On želi da studira, što će svakako biti novi izazov. 

,,Imam dioptriju preko minus 20, trebalo bi da imam operaciju u Rusiji. Savetuje se na poziv doktora, odnosno, na upozorenja doktora, da treba da se pridržavam mera, da ne primenjujem klasičan sistem obrazovanja kako ne bi došlo do slepila i pogoršanja zdravstvene situacije. Postoji rešenje. Za dve do tri godine trebalo bi da imam operaciju u Rusiji, u Kalugi, koja se nalazi u moskovskoj oblasti. Tamo bi trebalo da uradim skeroplastiku i da skinem dioptriju i poboljšam vid. Trenutno se nalazim u prelaznom periodu gde zdravstvena siituacija varira. Mnogo bi mi značila modernizacija i uvođenje savremenih načini učenja, odnosno korišćenje audio udžbenika, bez ugrožavanja autorskih prava. Smatram da bi to pomoglo nama koji spadamo u poluinvalidnu katagoriju, ali i bi značilo i ostalim ućenicima. U Evropi je modernizacija obrazovnog sistema na višem nivou. Smatram da bi trebalo da se uradi i edukacija profesora. Ja bih želeo da idem na teološki fakultet za svešteni lice. Smatram da je to lep poziv i da, sa sociološkog aspekta, doprinosi boljitku“.

Iz audio biblioteke ,,Mr Omer Marinkov“ Saveza slepih Vojvodine kažu da su u skladu sa svojim mogućnostima i resursima kreirali nekoliko zvučnih udžbenika, a da se sada time više bavi Ministarstvo prosvete.

Ističu da to uglavnom nisu udžbenici za stručne predmete.

Saznali smo da postoji rešenje i u vidu programa koji reči pretvara u zvuk. Potrebno je samo da se tekst  nalazi u elektronskom formatu. Međutim, prvi problem je taj što nisu svi udžbenici dostupni na taj način, a drugi da se program plaća, što je trošak koji Republički zdravstveni fond ne pokriva u svim situacijama.

Do sada je, uzimajući u obzir sve činjenice, inkluzivna nastava bila više usresređena na predškolski i školski uzrast. Kako bi se učenicima sa različitim poteškoćama pomoglo u procesu obrazovanja, škole uglavnom formiraju timove za profesionalnu orijentaciju i podršku, kao i prilagođene nastavne planove, ali ono što nedostaje je više savremenih sredstava za prenošenje znanja.

Pored tehničkog dela, potrebno je jačati profesionalne kapacitete nastavnog kadra i primena primera dobre prakse iz inostranih škola, a kako bi se učenicima omogućila veća interaktivnost, razvoj i napredak, te na taj način dalo do znanja da su ravnopravni članovi društva. 

Osobe sa oštećenim sluhom, po njegovim rečima, popuno su isključene iz praćenja televizijskih programa na srpskom jeziku.

Nikola ima specifično oštećenje sluha jer ne čuje visoke tonove, pa mu je otežana komunikacija. Kaže da je pokušavao da na našim kanalima preko teleteksta uključi titl za gluve osobe, ali do sada nije naišao ni na jednu emisiju za koju takav titl postoji. Dodaje da možda takva mogućnost postoji, ali nigde nije mogao da pronađe obaveštenje za koje emisije postoji titl za gluve osobe.

Nikola Ristović u svakodnevnoj komunikaciji koristi aplikacije za mobilni telefon, ali na engleskom jeziku, koje automatski prevode govorni u pisani jezik. Pita se zašto takve aplikacije ne postoje za srpski, a naročito za televizijske programe. Titlovanjem televizjskih emisija osobe sa oštećenim sluhom bile bi potpuno uključene u gledanje televizijskih emisija.

On smatra da je pitanje za televizijske produkcije zašto takve aplikacije ne postoje ili se ne koriste na našim televizijama. Dodaje da ne veruje da je u pitanju samo novac koji je potrebno izdvojiti za takve aplikacije, jer imajući u vidu da u Srbiji postoji veliki broj osoba sa oštećenim sluhom, takvo ulaganje ne bi bilo veliko.

„Domaće TV serije, Dnevnik, emisije, za mene koji učestvujem u javnom životu, su apsolutno neupotrebljivi. Jer 50 odsto toga, ili da kažem 60, 70 odsto, ne razumem, pa uvek gledam sa nekim sagovornikom, koji mi nakon toga prenese šta kažu. Osobe sa oštećenim sluhom mogu da gledaju televizijske programe, ali to je kao da ja gledam na kineskom ili vi, sa kineskim prevodom. I niko već decenijama ne pokreće to pitanje“, kaže Nikola.

Ne samo što je televizijski program nedostupan osobama sa oštećenim sluhom, oni ne mogu samostalno da gledaju ni domaće filmove u bioskopima niti da prate pozorišne predstave. Nikola kaže da je samo jedanput kao mali bio u pozorištu, ali kada je video da je dva sata potrošio gledajući ljude koje ništa ne razume, više ne ide u pozorište. Ponekad ode da pogleda domaći film, pošto tu nešto „uspe da uhvati“.

Kaže da se nije do sada sreo sa titlovanim domaćim filmovima niti sa mogućnošću telekoila (uređaj preko kog se mogu učitati titlovi – prim.nov.) ili nekih aplikacija preko kojih bi mogao da prati film ili predstavu.   

Ljudi su uvređeni kada ih zamolim da ponove šta su rekli

Nikola Ristović kaže da je nerazumevanje nešto sa čime se gluve osobe najčešće susreću.

„Ja imam specifično oštećenje sluha i kao mali nisam nosio aparate. I kada nekome kažete da ne čujete, a ne nosite aparate, ljudi ne veruju da ne čujem. Ili počnu da viču. Nije problem, polako, ponovite, kažite razumljivije. Ili kada nekome kažem da je problem zato što me ne gleda dok priča. Ljudi kao da su uvređeni kada ih to zamolim. Jednu profesorku na fakultetu sedam puta sam molio da ponovi pitanje, jer je sve vreme spuštala glavu i gledala dole. I na kraju je neki kolega rekao: pobogu koleginice, student ne čuje, pogledajte ga i recite mu“, priča Nikola.

Radeći kao advokat kaže i da u svom poslu često nailazi na nerazumevanje. Kaže da u skoro svakom sudu postoje monitori preko kojih može da se prati zapisnik, odnosno sve ono što se dešava u sudici. Iako je pitao različite sudije da se monitor upali, jer u tom slučaju ne bi morao da prekida suđenje kada nešto ne razume, ni jedan sudija u Beogradu nije mu izašao u susret. Sudija kojeg je pitao zašto se monitori ne pale odgovorio je „ko zna šta će advokati da urade“. Ti monotori inače nemaju tastaturu i advokati im nemaju pristup. 

Nikola kaže da u Višem sudu u Sremskoj Mitrovici i u sudu u Kraljevu uvek upale monitore, jedino u Beogradu to ne žele da urade.

Navodi i da svi advokati na suđenjima u Posebnom odeljenju specijalnog suda za organizovani kriminal moraju da ostave mobilne telefone na prijavnici. Njemu je mobilni telefon povezan preko aplikacije sa slušnim aparatom i na taj način kontroliše zvuk. Tri puta je morao da piše i postupajućem sudiji i predsedniku suda, da šalje izveštaje od lekara da mu je telefon neophodan, da bi mu dopustili da ga koristi u sudnici.

„Pa valjda bi bilo dovoljno da kažem da mi je neophodan telefon, pošto je povezan sa aparatima, da kažu - uđite. To je jedan od primera šta sve treba da uradite da bi vam neko dao da koristite pravo koje bi svako normalan trebalo da ima“, kaže Nikola. 

Poražavajuće je da većina osoba sa invaliditetom nije uključena u društveni život

Nikola Ristović ne zna od kada ima probleme sa sluhom. Kaže da su problem otkrili kada je imao oko osam-devet godina. Dešavalo se često da mu nešto kažu, a on ne uradi, pa su sumnjali u njegove mentalne sposobnosti. U osnovnoj školi sedeo je u poslednjoj klupi, odakle ni sada sa aparatima ne može ništa da čuje, pa nije bio neki đak. Kaže da niko u školi nije pridavao previše pažnje tome da on ne čuje. Pošto je bio „ono što se kaže popularan u društvu“, a svoj hendikep je malo i krio, druga deca ga nisu zadirkivala.

„Kao mali nisam nosio aparat, ali kod nas u Srbiji neko ko nosi aparat ili neka deca koja imaju velike dioptrije, to već kreće zadirkivanje i te, da kažemo, klinačke šale. Siguran sam da to utiče dosta na tu decu“, kaže Nikola.

Na faklutetu je na svim predavanjima sedeo u prvom redu, mada dodaje da Pravni fakultet može da završi svako ko može da „se malo smiri i čita i ima logiku u razmišljanju“. Kaže da su mu neki profesori izlazili u susret kada kaže da ne čuje, a neki ne. Jednog profesora koji je tokom predavanja šetao kroz amfiteatar molio je da stoji u mestu, jer kada okrene leđa, on ništa ne razume. Međutim, profesor je odgovorio da ne može na taj način da predaje.

Po završetku fakulteta volontirao je kao pripravnik u Drugom osnovnom sudu, a potom je položio pravosudni ispit i sam sebe zaposlio, odnosno ima svoju advokatsku kancelariju. Iako on nije imao problem, misli da osobe sa invaliditetom nailaze na puno prepreka pri zapošljavanju. On je registrovan u Nacionalnoj službi za zapošljavanje kao osoba sa najmanjim stepenom invaliditeta i na osnovu toga ima neke olakšice. Smatra da zakon kojim je propisano da svaka firma na određeni broj zaposlenih mora da zaposli i osobe sa invaliditetom ili da plaća penale u fond namenjen osobama sa invaliditetom predstavlja pomak u poboljšanju njihovog položaja.

Nikola smatra i da osim nerazumevanja, osobe sa invaliditetom nailaze na različite predrasude. Često mu u razgovoru govore da ne veruju da je završio fakultet. Čak i neki lekari su mu govorili da je nemoguće da on uopšte govori, a kamoli da je završio fakultet i radi kao advokat.

Neshvatlivo mu je da država Srbija ne ulaže dovoljno u obrazovanje osoba sa invaliditetom i da jako mali broj njih završava fakultete.

„Većina njih ne samo da ne završi fakultet, nego nije uključena u društveni život. To je poražavajuće za jedno društvo. A imamo ministarstvo koje bi trebalo time da se bavi. Međutim, mislim da ministarstvo koje bi trebalo time da se bavi, više se bavi nekim drugim stvarima, nego pomaganju osobama sa hendikepom“, kaže Nikola.

Pita se i kakav je odnos prema osobama sa hendikepom kada odu u policiju, u neko ministarstvo, u E-agrar, u organe državne uprave po neki dokument, gde je sigurno niži stepen poznavanja ljudskih prava i na kakvo neraumevanje i neshvatanje nailaze.

„Imate ono malo prozorče na šalterima, neki put nema ni mikrofon. I kako da čujete bilo šta. Treba da pišemo na cedulji ili nosim znak na grudima da ne čujemo, ili da ne vidimo, ili da ne možemo da hodamo“, konstatuje Nikola.

Kažu da gluvi izmišljaju da ne čuju, jer ne žele da čuju

„Razumevanje osoba sa hendikepom i njihovih problema u Srbiji je nula, apsolutna nula. Mi treba da se stidimo što imamo neki hendikep. Pa kada neko treba da nam izađe u susret, mi moramo da pitamo, da zamolimo. I na sve to da osećamo kao da nam on nešto čini, neku veliku uslugu. Eto takvo je kod nas ostvarivanje naših prava“, kaže Nikola Ristović.

Dodaje da često čuje kako gluvi izmišljaju da ne čuju, jer u stvari ne žele da čuju.

„Ne bi me čudilo da kažu ljudima koji ne mogu da hodaju, da mogu da hodaju, a da su tu samo da bi imali neka prava“, dodaje.

Smatra da je porodica prvi stepen gde osobe sa hendikepom dobijaju podršku. Ali da i druge ljude treba edukovati što ovoj populaciji odgovara, a šta ne odgovoara i kako jedni drugima mogu da pomognu. Međutim, država, odnosno njena ministarstva i državna uprava su ti koji moraju da imaju svest da osobe sa hendikepom postoje i da ne mogu da učestvuju u društvenom životu ako im se ne izađe u susret.  

„Za nekoga će to biti zapisnik, za nekoga veća slova na tom zapisniku, za nekoga će to biti rampa za ulaz, pomaganje pri ustajanju… Za nekoga će to biti pauza, jer ne može da izdrži dugo zbog neke bolesti. I u Ustavu se to zove pozitivna diskriminacija. Kada nekome date veća prava da bi bio ravnopravan sa drugim ljudima“, kaže Nikola.

Da bi se poboljšao odnos u društvu prema osobama sa hendikepom smatra da je potrebna stalna edukacija, da se o tome stalno govori u javnosti i insistira na poštovanju prava ovih osoba. Takođe, da mora da postoji sankcija ako neko krši prava osoba sa hendikepom.

„Ukoliko ja pet puta nešto tražim, a niko ne postupa po tome, a nema sankcije, onda pravilo neće ni važiti“, smatra Nikola.

Misli da će razgovor u javnosti o problemima osoba sa hendikepom ohrabriti ove osobe da više insistiraju na svojim pravima.

„Osobe sa hendikepom treba da budu uključene u te teme na televiziji, u emisijama, u edukaciji. Da bi i drugi ljudi videli da je to nešto o čemu se priča, da postoji. Da ljudi budu svesni da neko možde i nema nikakav fizički hendikep, možda ima neki problem i na koji način može da mu se pomogne“, smatra Nikola. 

Dodaje da mi imamo konvencije o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom, zakone o zabrani diskriminacije, ali ako to samo stoji negde zapisano i niko se time ne bavi, sve te konvencije i zakoni ničemu ne služe. Navodi i da ako on sudiji koji ne želi upali monitor na suđenju spomene te zakone, a sudja nastavi po starom, jasno je da taj zakon ne služi ničemu.

„Ali ako mi stalno pričamo i stavljamo do znanja da ti ljudi postoje i da njihova prava postoje, promeniće se opšta klima prema tim ljudima, moraće da se promeni. Sve se razgovorom i rešava, dijalogom, uključivanjem tih ljudi i edukacijom. I na kraju te sankcije koje već postoje će biti i primenljive. Ljudi će znati za njih, znaće da mogu da podnesu pritužbe.  I ako neko u krajnjem slučaju ne želi da pruži osobama sa hendikepom prava koja im pripadaju, biće sankcionisan“, zaključuje Nikola.  

___________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“

Sedmogodišnjem Viktoru Matlaku doktori su predviđali najgore dijagnoze. Rođen je u šestom mesecu trudnoće sa  četvrtim stepenom krvarenja na mozgu. On pak prkosi svemu i dokazuje da uz adekvatnu negu i svakodnevni trud ništa nije nemoguće.

Na Sarić salašu, kod Subotice, već nekoliko godina se sprovodi terapijsko jahanje konja – hipoterapija, koja poboljšava kvalitet zdravlja i života osoba sa invaliditetom. O tome svedoči i priča malog Viktora koji je zahvaljujući ovoj terapiji pre četiri meseca prohodao, a već sada može i da potrči.

„Doktori mu nisu davali šanse da preživi, a i ako preživi predviđali su mu da će biti gluv, slep i da će patiti, a i mi sa njim kao porodica“, priča Jasna Matlak, Viktorova majka.

Za terapijsko jahanje Viktorova majka je čula, nakon bezbroj neučinkovitih potraga i pokušaja kojima su pribegavali.

Zoranu Sariću, vlasniku Sarić salaša ideja o terapijskom jahanju probudila se još pre mnogo godina, a realizuje je već tri godine. U ovome mu pomaže supruga Iva, koja je takođe hipoterapeutkinja.

Kako kaže, sa ovom vrstom terapije se prvi put susreo u Americi. Nekoliko godina kasnije, kada je njegovom sinu dijagnostifikovan autizam, završio je kurs za hipoterapeuta.

U hali za jahanje, tokom cele godine, o tridesetak dece brine stručni tim ljudi, čije znanje se ne ogleda samo u brojnim sertifikatima, nego u rezultatima koje postižu mališani.

Hipoterapija je retkost u regionu, a tome svedoči i porodica Stojanović, koja dva puta nedeljno dolazi iz Mađarske, kako bi pomogli svom detetu koje ima autizam.

Video prilog na ovu temu možete pogledati.

Foto: UNS

 Autor: Sara Panić

Sofija Drašković, studentkinja andragogije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i korisnica kolica govorila je o odražavanju ovih problema na njen život.

Arhitektonski problem

Korisnima kolica potrebna je podrška. Ona mora biti pojačana kada okruženje ne omogućava njihovo neometano kretanje. Postoji poseban izazov prilikom pristupa ustanovama jer im je, ukoliko nisu opremljene adekvatnom rampom ili nemaju ravan ulaz, nemoguće pristupiti. Nepostojanje liftova u zgradama takođe doprinosi njihovoj nepristupačnosti.

„S obzirom na to da sam iz Smederevske Palanke, tamo postoji mnogo ustanova koje bi trebalo da budu opremljene na taj način ali nisu. Primeri su Narodni muzej i zgrada opštine. U Beogradu mi druženje ometa nedovoljna pristupačnost kafića osobama sa hendikepom. Uglavnom moram unapred da zovem određeni lokal ne bih li proverila da li je dostupan za moja kolica.”

Foto: UNS

(Ne)pristupačnost saobraćajnih vozila

Put do fakulteta i drugih lokacija u gradu nije olakšan. Sofija je korisnica kombi prevoza u okviru Univerzitetskog centra za studente sa hendikepom i prevoza pod pokroviteljstvom GSP-a namenjenog za osobe s hendikepom čiju vožnju je neophodno unapred zakazati. Ukoliko kombi kasni ili čak vožnja bude odbijena, što se neretko dešava, ona ali i drugi korisnici primorani su da putuju gradskim prevozom.

Posebno je izazovno koristiti javni prevoz jer vozači uglavnom ne žele da spuste rampe ili za iste nemaju odgovarajuć alat. U tim situacijama pratilac mora biti spreman da podigne i spusti kolica prilikom ulaska i izlaska iz vozila. Ukoliko osoba sa hendikepom nema pratioca u tom trenutku kraj sebe, primorana je na čekanje ili samostalno putovanje električnim kolicima. Njih, doduše, ne poseduje svaki korisnik kolica.

„Nikada nisam živela tamo gde mi je sve arhitektonski pristupačno. Nažalost, ukoliko želim negde da izađem prvo moram da se raspitam da li mi je dostupno. Između ostalog, zbog te rasprostranjene pristupačnosti bih volela da živim u Finskoj.“

Foto: UNS

Rešenja

Ova tema je prisutna u medijima, a o njoj govore predstavnici pokreta za jednake uslove za sve i zaposleni u zvaničnim institucijama. Prema Sofijinim rečima, njihove akcije bolje zvuče u teoriji nego u praksi. Kroz medije bi trebalo da se sugerišu rešenja za bolji život osoba sa hendikepom. Nije dovoljno što samo postoji svest o ovim problemima”, kaže naglašavajući da se doneseni uslovi izgradnje koji se tiču inkluzije osoba sa hendikepom često ne poštuju.

Prilikom izgradnje novih stambenih i poslovnih objekata postoje jasni propisi koji omogućavaju opštu dostupnost. Ipak, „dešava se i danas da u nekim zgradama nedostaje lift ili je rampa toliko strma da je nebezbedno preći preko nje“, ističe Sofija.

Kako bi ovi problemi bili rešeni, predlaže pooštravanje mera provere prilikom izgradnje ustanova, institucija i lokala ali i adaptacija već postojećih. Takođe, neophodno je obezbediti što veći broj niskopodnih vozila javnog prevoza i obuku vozača za spuštanje rampi u autobusima.

Autorka Sara Panić učesnica je treninga koji je realizovan u okviru projekta “Mladi i novinari zag bolji medijski pristup inkluziji osoba sa hendikepom”.

Bojana Jović (foto: privatna arhiva)

Bojana Jović je studentkinja treće godine novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i korisnica kolica za osobe sa hendikepom. Po završetku studija, želja joj je da se bavi radio novinarstvom.

Danas vlada zabluda da smo svi jednaki i da imamo iste prilike. Kako doživljavate tu rečenicu?

„Kada me pitaju o jednakosti, obično kažem da smo jednaki onoliko koliko sistem to dopušta. Mislim da smo se mnogo prepustili sistemu i da smo dopustili da on diktira naše ponašanje, ali i način življenja, pa shodno tome osobe sa hendikepom se pominju retko. Ne znam kako je moguće reći za nas da smo jednaki sa bilo kim kada nemamo jednake mogućnosti. Postoje barijere koje ne možemo sami da prevaziđemo i ponekad zavisimo od dobrote i empatije koje su ljudi spremni da pokažu. To je naša potpora i bez toga ne možemo.“

Vi ste korisnica kolica i živite u studentskom domu. Koliko su domovi prilagođeni studentima sa hendikepom?

„Živim u studentskom domu koji je prilagođen osobama sa bilo kojom vrstom hendikepa i to je zaista jedino mesto gde svako svakog razume i brine se o našim pravima. Međutim, to nije slučaj u ostalim domovima, na primer „Četvrti april“ je neverovatno nepristupačan, iako kod njih postoji poseban blok za osobe sa hendikepom. Postoji rampa za korisnike kolica, ali prostorije nisu dovoljno prilagođene za nas korisnike kolica.“

Foto: UNS

Imate pomoć člana porodice koji je Vaš lični pratilac i pomaže Vam u svakodnevnim aktivnostima, između ostalog i pri dolasku na fakultet. Kako izgleda put od studentskog doma do fakulteta?

„Moj deka je prijavljen kao moj lični pratilac i otkad je on tu, nema više muke sa prevozom do fakulteta i moljenjem vozača da me prevezu na određenu destinaciju, već mi to radimo tako što pešačimo. Ako baš moram da koristim prevoz, uvek biram kargo, zato što mi se čini da je prisutno buđenje svesti koliko-toliko kod zaposlenih. Dešavalo se da pozovem vozača i da mi kaže da ne može da vozi invalida i neće da gura kolica u gepek, da to jednostavno nije njegov posao i da za to nije plaćen. Mislim da smo nedovoljno obrazovani kao narod i događalo se da ljudi ne znaju da sklope kolica i pomognu mi na odgovarajući način. Naravno, nadu mi uliva to što se uvek nađe neka osoba koja će da pruži ruku, da me unese do automobila i spakuje kolica u gepek.“

Šta za studente sa hendikepom predstavlja najveću prepreku u toku studiranja?

„Rekla bih da je to pretežno nepristupačnost određenim prostorijama na fakultetu, ali sa druge strane i nerazumevanje predavača i asistenata na određenim predmetima. Polaganje kolokvijuma i ispita zavisi isključivo od nas samih, a neretko se dešava da se određeni testovi i polaganja prilagode tek onda kada se više instance podignu na noge. Pohađanje vežbi je takođe problem, zbog toga što su gotovo sve nama pristupačne slušaonice zauzete i prinuđeni smo da vežbama prisustvujemo u delu zgrade gde ne dopire lift, što je korisnicima kolica i slepim i slabovidim licima nemoguća misija.“

Foto: UNS

Kako izgleda literatura za studente sa hendikepom i u kojoj meri je prilagođena?

„Naš kolega Slobodan koji je slepa osoba kaže da smo mi koji možemo da vidimo nekako i pokriveni potrebnom količinom literature,  mada to za slepe osobe nije slučaj, zbog toga što postoje profesori koji su sami pisali svoje knjige i neki nažalost ne žele da obezbede literaturu u elektronskoj formi koja im je neophodna da bi savladali određeno gradivo. Postoji poseban program koji je napravljen tako da njima čita sve što je na ekranu kompjutera i olakšava učenje ukoliko imaju dostupan dokument. Što se mene tiče, za izradu kolokvijuma i ispita mi je samo neophodno dodatno vreme, jer ne mogu da pišem dugo i brzo se umaram. To vreme u mnogo slučajeva ne dobijam uz komentare: „Pa dobro, ne možemo mi to sad da obezbedimo“ ili „Zašto Vi nemate asistenta da piše umesto Vas?“ Uglavnom je krajnji rezultat prenošenje predmeta po nekoliko godina, jer ne mogu da popunim test u dovoljnoj meri za prolaz u zadatom vremenu. Mislim da bi prihvatljiva alternativa bila da fakultet obezbedi asistenta koji bi zapisivao odgovore umesto mene brže i efikasnije.“

Bojana Jović (foto: privatna arhiva)

Postoje li primeri podrške ili prilagođavanja od strane nastavnog osoblja i prilagođavanje programa studentima sa hendikepom?

„Osoblje na Fakultetu političkih nauka u velikoj meri razume izazove sa kojim se suočavamo, ali ne reaguju uvek na adekvatan način. Profesori se trude da olakšaju kolokvijume i omoguće usmeno odgovaranje, ukoliko je ta forma nama zahvalnija, ali pojedinci koji pričaju o tome kako treba da budemo ravnopravni i isti kao i svi ostali, uglavnom nas najviše gledaju kao izuzetke. Ima dobrih ljudi na ovom fakultetu kojima sam neizmerno zahvalna, ali mogu da kažem da sa nekima jednostavno imam poteškoće koje ne znam kako da rešim i ne znam kako da se postavim u određenim situacijama, što nije problem samo kod mene, nego kod većine studenata sa hendikepom.“

Koji tip podrške smatrate da bi bio najdelotvorniji i najkorisniji studentima sa hendikepom? Šta to uprava fakulteta može da uradi da napravi podršku i obezbedi ravnopravne uslove za rad i boravak na fakultetu?

„Pitanje o vidovima podrške se generalno razlikuje se od osobe do osobe, ali mi smatramo da nas treba gledati kao sve ostale ljude na ovoj planeti. Treba nam pomoći u meri u kojoj zahtevamo i biti svestan da nije svaka pomoć koja nam se nameće zapravo prava pomoć za nas, jer nam nekada ta pomoć nije neophodna. Dok u trenucima kada nam jeste neophodna, mi je ne dobijamo iz različitih razloga. Mi ne tražimo velike stvari, samo tražimo da budemo uvažavani na jednak način kao i svi ostali. Zbog toga mislim da bi svaki studentski dom trebalo da ima rampu, lift i toalete prilagođene studentima sa hendikepom. Na stranim univerzitetima postoje i alternativne metode u vidu transkripta predavanja i audio snimaka koji olakšavaju savladavanje gradiva, kao i drugačiji tip izrade ispita i kolokvijuma u usmenoj formi sa prilagođenim ili čak gradivom podeljenim u nekoliko celina. Ipak, mislim da bi bilo značajno obezbediti personalnog asistenta koji bi bio od velike pomoći tokom izrade testova i drugih tehničkih poduhvata koji za većinu nas predstavljaju napor.“

Autorka Marija Nestorović, studentkinja novinarstva na Fakultetu političkih nauka i učesnica treninga koji realizovan u okviru projekta “Mladi i novinari za bolji medijski pristup inkluziji osoba sa hendikepom”.

Izvor: Dom kulture Gračanica

Na otvaranju izložbe govoriće dr Aleksandra Novakov, naučni saradnik Matice Srpske, dr Sonja Jerković, arhivski saradnik i Marko Marković, istoričar i direktor Arhiva Kosova i Metohije.

Fotomonografija (knjiga) će biti predstavljena u Domu kulture „Gračanica“ u utorak 30.04.2024. u 20 časova, a na promociji će govoriti prof. dr Miloš Ković i autor Marko Marković.

Profesor Ković ističe da su ove fotografije i razglednice čuvari tragova Srba u ovim gradovima: „Njihovi tragovi su izbrisani. Njihove kuće i građevine srušene su ili izmenjene do neprepoznatljivosti. Ulice u kojima su živeli preimenovane su. Uništeni su čak i grobovi u kojima počivaju. Zato fotografije koje su sada pred nama nisu samo svedoci epohe nego su ključna pomoć u otimanju celog jednog sveta od smišljenog zatiranja i zaborava.“

Akademik Slavenko Terzić u predgovoru smatra da je čitalac prelistavajući stranice ove knjige „u prilici da vidi lepa stara zdanja u duhu arhitekture s početka prošloga veka, mahom srušena u drugoj polovini toga veka, u vremenu u kome su njegovi vodeći ljudi verovali da se u svemu treba graditi novi svet i da je progres veći u koliko se radikalnije raskida sa prošlošću.“

Autor Marko Marković ističe da „Gradovi nisu oduzeti Srbima samo kao demografske, geografske, političke i arhitektonske kategorije, oduzet im je grad kao duhovni i civilizacijski okvir kulturnog stvaralaštva.“

Pokrovitelji izložbe su: Ministarstvo kulture Republike Srbije, Kancelarija za Kosovo i Metohiju uz podršku Eparhije raško-prizrenske.

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

I ovde su ljudi srećni bili, foto: Goran Kukić

Izložba obuhvata širok spektar tema i stilova, od pejzaža, preko portreta do apstraktnih kompozicija. Svaki autor donosi svoju jedinstvenu perspektivu i estetski senzibilitet na ovu izložbu, stvarajući bogatu i raznoliku kolekciju fotografija koja će oduševiti i inspirisati posetioce.

Na izložbi će se predstaviti 40 autora sa 54 fotografije velikog formata koje do sada nisu bile izlagane. Posetioci će se upoznati sa raznovrsnim izrazima brojnih umetnika i elementima njihovih širokih opusa. Sloboda i šarolikost savremenog umetničkog izraza odlikuje fotografije koje čine ovu specifičnu postavku u izložbenom prostoru Galerije Štab.

Odraz, foto: Milena Đorđević

Učesnici izložbe su: Simijonović Zdravko, Ljubiša Tešić, Maria Bramasole, Bojan Bojanić, Mia Kešelj, Branislav Strugar, Aleksandar Kujučev, Aleksandra Leković, Boris Nikolašević, Branko Ignjatović, Branislav Brkić, Danica Todorović, Danira Sovilj, Dejan Vukelić, Dragan Pavlović, Dragan Teodorović Zeko, Dragana Nikolić, Dragoslav Mirković, Lazar Leković, Branislav Rašić, Breda Plavec, Goran Kukić, Gordana Hajinović, Ivan Grlić,Igor Mandić, Imre Sabo, Zoran Jovanović, Jelena Vemić, Jovan Marjanov, Marija Čalić, Milena Đorđević, Milica Macanović, Milica Nikolić, Željko Jovanović, Petar Jončić, Rajko Karišić, Svetlana Knežević Lukić, Zoran Pantelić, Lidija Antonović, Siniša Vlajković.

Izložba će biti otvorena do 21. aprila 2024. godine, a radno vreme galerije je svakog dana od 11 do 19 časova. Ulaz na izložbu je slobodan.

Sanjam kako letim, foto: Igor Mandić

ZA MEDIJE: Fotografije iz teksta imaju dozvolu autora za objavljivanje u medijima uz objave za Godišnju izložbu 2024, Sekcije umetničke fotografije ULUPUDS-a. Ime I prezime autora se nalazi u nazivu pod kojim je fotografija sačuvana.

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

Kurs traje dva meseca. Nastava je organizovana subotom i nedeljom, od 10 do 14 sati. Postoji mogućnost praćanje nastave preko Zuma.

Nastavu sa praktičnim vežbama vode stručnjaci za veb novinarstvo, društvene mreže, IT pravo, analitiku i digitalni marketing.

Prvi put Škola veb novinarstva omogućuje dvonedeljnu praksu po završetku obuke.

Cena kursa je 55 000 dinara i može se platiti u četiri mesečne rate.

Po uspešnom završetku Škola veb novinarstva dodeljuje diplome.

Za sve informacije kontaktiraj nas na imejl novinar@uns.rs ili na broj telefona 062 530 337.

Izložba će biti u skraćenom formatu uz video predstavljanje.

Projekat se realizuje u organizaciji Udruženja Klub umjetničkih duša iz Mrkonjić Grada.

Pokrovitelji: Ministarstvo prosvjete i kulture Republike Srpske, Opština Mrkonjić Grad, Javna ustanova Kulturno sportski centar ,,Petar Kočić“ Mrkonjić Grad, "Čigoja štampa" Beograd i Centar za promociju umetnosti Aksios.

Medijski pokrovitelji: Press centar UNS-a i Udruženje "Mrkonjićana" u Beogradu.

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

Pogrom je počeo 17. marta 2004. godine i, po razmerama i posledicama, spada u red najvećih mirnodopskih zločina u novijoj evropskoj istoriji. Ni jedan jedini segment života kosovskih Srba, Roma, Goranaca i Aškalija nije ostao netaknut, širina tog udarca fatalno je pogodila sve: od prostih zemljoradnika do najvažnijih fresaka srpskog i evropskog srednjeg veka. Doveo je do promene političkog statusa, eliminacije urbanosti, onemogućavanja povratka raseljenih, uništavanja knjiga, biblioteka, gradskih sredina, nematerijalne baštine, grobalja, ubijanja životinja i prihvatanja tuđe etničke slobode. Nikada u svojoj istoriji Srpska pravoslavna crkva za tako kratko vreme nije pretrpela teži udarac. Pogrom je obeležio strahom živote 120.000 Srba, Goranaca, Roma, Aškalija i pretvorio se u jednu od onih fatalnih prekretnica naše istorije od kojih se ponekad računa vreme. Njime je dovršen proces getoizacije i deurbanizacije Srba. Strah je postao način života, a trpljenje i čekanje slobode jedini mogući model opstanka. Srbima u svetu i regionu je vratio svest o Kosovu kao mestu stradanja i, u velikoj meri, poljuljao veru u evropske vrednosti.

(Mr Živojin Rakočević)

Živko Bošković (foto: Press centar UNS)

Prilikom izveštavanja o osobama sa invaliditetom, Živko Bošković nastoji da ukaže na važnost socijalne inkluzije, jer se, kako navodi, kao slabovida osoba i sam suočavao sa diskriminacijom i neadekvatnim ophođenjem novinara kada im je bio sagovornik.

Kada je, kako kaže, pre nekoliko godina sarađivao sa jednom firmom, kontaktirala ga je novinarka koja je za Dan osoba sa invaliditetom želela da snimi prilog o njegovom životu.

„Nekoliko dana ranije, dogovorili smo se kako bi to trebalo da izgleda, ali kada je došlo do samog intervjua, ona je od mene zahtevala da telefonom napravim snimak koji bi prikazao kako mi je teško na radnom mestu. U tom trenutku bio sam zadovoljan poslom i nisam imao poteškoća. Mogao sam da odgovorim na sve zahteve poslodavca. Međutim, novinarka je tražila da pričam o negativnoj strani zapošljavanja osoba sa hendikepom i da ističem negativne aspekte svog posla“, rekao je Bošković za UNS.

Pokušao je, kaže, da joj objasni da nije odgovarajući primer za takvu priču, ali ona nije bila zadovoljna.

„Nisam se plašio da iznesem negativne stvari, jer sam kroz svoj karijerni razvoj imao mnogo slučajeva diskriminacije, ali mi je bilo neetički da govorim nešto što nije istina, i to samo da bi neka redakcija imala veći broj pregleda ili lajkova“, istakao je.

Ovo, kako navodi, nije jedini primer neadekvatnog ophođenja kolega sa kojim se suočavao. Diskriminaciju je, kaže, iskusio i kao fotoreporter.

Pre nekoliko godina učestvovao je u projektu u okviru koga su kreirane fotoreportaže na temu pristupačnosti mesta u Beogradu za osobe sa invaliditetom. Tada je novinarka osobe koje su učestvovale pitala da joj budu sagovornici, a iz njihovih izjava je, dodaje Bošković, izvukla samo stvari koje bi donele veću gledanost televiziji za koju je radila.

„Iz moje izjave, od svega što sam rekao, izdvojili su samo deo u kome govorim da mi stepenice nisu pristupačne, a rekao sam mnogo korisnijih informacija. To je trajalo nekoliko sekundi i ne verujem da me je iko prepoznao na tom videu, ali sam se zaista loše osećao jer mislim da takav prilog nije na mestu“, istakao je on.

Senzacionalistički pristup i neprestano pisanje o tome kako je osobama sa hendikepom teško čak i onda kada to nije tema, zaista može, kako navodi, nekada biti neprijatno.

Da bi novinari izveštavali o osobama sa invaliditetom na odgovarajući način, neophodno je, dodaje Bošković, da se informišu o tome koje su prakse poželjne, a koje ne.

„Mislim da je suštinski problem nepoznavanje materije. Često novinari i novinarke ne poznaju neku osobu sa hendikepom. Živi smo ljudi i kada se sa nečim ne suočavamo dovoljno, često možemo imati predrasude“, kaže Bošković za UNS.

Novinari se, dodaje Bošković, svakodnevno suočavaju sa pritiskom da proizvedu što više priloga i tekstova, koji će postati viralni i doneti što više interakcije. Još jedan od izazova za novinare prilikom izveštavanja o osobama sa invaliditetom je odgovarajuća terminologija.

„Za svakog novinara i novinarku je izazovno to što gotovo svako udruženje i svaki savez ima svoju retoriku koju zastupa. Zašto je to tako? Verovatno zbog toga što se, kao i za svako drugo pitanje u Srbiji, stavovi mimoilaze“, naveo je on.

Ipak, rekao je da je, zbog članstva u Akademskoj inkluzivnoj asocijaciji, njemu bliži termin hendikep od termina invaliditet. Istakao je da termini slepa i slabovovida osoba, kao ni termin osoba oštećenog vida za njega nisu uvredljivi.

„Išao sam u školu za učenike oštećenog vida Veljko Ramadanović, u kojoj je prihvaćen termin bio ‘osobe oštećenog vida’. Isto tako, niko se neće naljutiti ako kažete ‘slepi’ i ‘slabovidi’. Neko će pak reći ‘osobe sa vizuelnim hendikepom’. Sve su to, ako mene pitate, sinonimi koji samo mogu da ulepšaju tekst“, objasnio je.

Prema bontonu je, kaže, poželjno da novinar, obraćajući se slepoj osobi, koristi izraze poput „vidi“ i „pogledaj“.

„Kada sam bio u školi za slepe, uvek kada bi moji drugari napravili figure od plastelina, jedni drugima smo govorili ‘hej, dođi da vidiš šta sam uradio’. To je zbog toga što osobe slepe osobe takođe vide – samo ne očima, već rukama“, naveo je.

Živko Bošković inkluziju percipira u odnosu na to šta društvo čini da osobama sa hendikepom bude bolje i šta oni sami čine. O oba aspekta je, kako navodi, važno izveštavati.

„Preterana doza inertnosti sa kojom se susrećem, a o kojoj se ne govori u medijima je nešto što sam svojim blogom želeo da promenim. Hteo sam da što više mojih prijatelja i poznanika sa hendikepom prevaziđe probleme“, naveo je on.

Na blogu „Žiletove priče“ Bošković obrađuje teme koje se odnose na proaktivnost osoba sa hendikepom.

„Među slepim osobama imamo samo jednu peripatološkinju koja vrši obuku samostalnog kretanja slepih i slabovidih, a imamo veliki broj ljudi koji su tokom školovanja izbegli da nauče da se samostalno kreću i samim tim su sebi zatvorili vrata koja su mogla da im budu otvorena kao slepim ljudima – da se samostalno kreću, dolaze do posla, idu u pozorište i sl. Upravo sam o tome pisao“, naveo je on.

Autor: A. Ničić

Video u celini:

Foto: Dom kulture Gračanica

Program je koncipiran kao svojevrsna nedelja sećanja na Pogrom u okviru koje će se kroz izložbe fotografija i umetničkih slika, tribinu, projekciju filma, podizanje spomenika žrtvama i svečanu akademiju, sagledati razmere stradanja kojim su Srbi i njihova imovina bili izloženi uništavanju.

Tih dana, 17. i 18. marta 2004. godine stradalo je 19 ljudi, više od 900 domova je spaljeno, dok je oko 4000 Srba proterano, a uništeno i oskrnavljeno je 39 crkava, manastira, crkvišta i verskih obeležja, kao i grobalja i spomenika.

Foto: Dom kulture Gračanica

U programu će učestvovati svedoci Pogroma, umetnici, učenici i profesori, predstavnici Srpske pravoslavne crkve i zvaničnici državnih institucija.

Foto: Dom kulture Gračanica

Program:

11.03. u 19:00 sati - Tribina „Pogrom 17. mart 2004. godine – Nagrađeni zločin“  i izložba fotografija „Pogrom 17. marta 2004. – Nagrađeni zločin“

Na tribini će govoriti: dr Radovan Pilipović, direktor Arhiva SPC; prof. dr Vladan Virijević; istoričar Marko Marković, direktor Arhiva Kosova i Metohije; Stefan Radojković, istoričar.

Učesnici tribine, sa naučne strane, pokušaće da odgovore na ključna pitanja uzroka, razmera i posledica martovskog Pogroma i ukazaće na potrebu proučavanja jednog od najvećih zločina naše savremene istorije. Izložba fotografija, od kojih su neke obišle čitav svet, prikazuje fenomen zla i naugroženije tačka stradanja.

13.03. u 19:00 sati - Izložba slika sa devete likovne kolonije „Jesen u Prizrenu 2023.“ jeste direktna podrška obnovi uništenog nasleđa i održava se svake godine u stradalom manastiru Svetih arhangela kod Prizrena. Umetnici obnavljaju i čuvaju sećanje na prošlosti i bogato srpsko kulturno nasleđe, i svojim radom na terenu oživljavaju ključne duhovne i  kulturne tačke na Kosovu i Metohiji.

Učesnici kolonije bili su: Nevena Kostić, Ivan Galjak, Miljana Drašković, Teodora Rakidžić, Milan Đurić, Šandor Šlajf, Marija Stanojlović.

14.03. u 19:00 sati - Prikazivanje filma „Mrak“ reditelja Dušana Milića

Radnja filma smeštena je u vreme martovskog Pogroma na Kosovu i Metohiji. U planinskim zabitima Kosova, na imanju okruženom gustom šumom, živi Milica sa majkom Vukicom i dedom Milutinom. Svaku noć porodica se povlači u zabarakadiranu kuću, prestravljeni terorom koji dolazi iz šume.

Da li je taj užas opkoljene kuće odjek nedavno završenog rata ili samo njihova mašta, kako ih opominju zvaničnici KFOR-a? Nema materijalnih dokaza da se nešto loše događa, ali svake naredne noći njihov strah raste.

17.03. u 11:00 sati - Parastos u manastiru Gracanica, praćen polaganjem belih ruža ispred instalacije „MISSING“ u dvorištu Doma kulture Gračanica

17.03. u 11:30 sati – Otkrivanje spomenika ubijenima u Pogromu 17. marta 2024.

Spomenik je rad akademskog vajara Branislava Ristića i biće postavljen u dvorištu Doma kulture Gračanica.

17.03. u 12:00 sati - Svečana akademija

Na akademiji će učestvovati: Predstvnici Eparhije raško – prizrenske, Kancelarije za KiM Vlade Republike Srbije, načelnik kosovskog okruga Srđan Popović, Ansambl Venac, Prizrenski bogoslovi,  Hor muzičke škole „Stevan Mokranjac“, Baletska škola Gračanica, kao i sami svedoci i učesnici u stradanju tokom Pogroma (Dragana Stanojević, dr Dragan Perić i Novica Stolić).  

Neka ova nedelja sećanja bude prilika da zajedno odamo počast žrtvama i očuvamo sećanje na prošlost.

Pokrovitelji obeležavanja su Kancelarija za Kosovo i Metohiju, Ministarstvo kulture Republike Srbije i SG Priština. 

Foto: Polaznici prve generacije Škole fotografije Foto: Polaznici prve generacije Škole fotografije

Nastavu izvode nagrađivani fotoreporteri Goran Sivački i Stefan Stojanović.

Nastava traje dva meseca i sastoji se od teorijskih časova i rada na terenu. Polaznici će imati priliku da nauče osnovna pravila fotografisanja, kao i tehnike za obradu fotografija u programu Adobe Photoshop, a moći će da nauče i kako da svoje fotografije pripreme za objave na društvenim mrežama.

Upoznajte se sa radom u foto-studiju i budite na kratko fotoreporter u nekim od srpskih medija

Nastava se održava vikendima (subotom teoretski, a nedeljom praktičan rad), podeljena je u blokove od tri školska časa sa  jednom pauzom.

Škola fotografije obuhvata:

- Upoznavanje sa fotoaparatom i osnovnim pravilima fotografije

- Blenda

- Brzina zatvarača

- ISO osetljivost čipa

- Balans bele boje

- Merenje svetla

- Oštrina (fokus)

- Kadriranje, značaj i vrste kadra

- Perspektiva - Rakurs

- Programi za obradu fotografija

- Fotografija na društvenim mrežama

- Terenski rad

- Kritičke radionice

Po završetku školovanja, polaznici dobijaju sertifikat.

Nastava počinje krajem marta - sredinom aprila (do popunjenosti broja mesta za polaznike). Nastavu je moguće pratiti i preko Zum platforme.

Poželjno je da polaznici donesu svoj fotoaparat na predavanja, oni koji nemaju - biće im obezbeđen.

Školarina iznosi 53.000 RSD, i može se platiti u pet rata.

Zainteresovani se za pohađanje Škole mogu prijaviti na brojeve telefona 060 41 444 19 i 011 32 36 337.

Glumac Petar Božović sa bogoslovima i profesorima ispred bogoslovske škole u Prizrenu (foto: privatna arhiva, Branislav Baćović)

U sali je prisustvovalo svih 70 đaka škole (Osnovna škola, Ekonomska škola i Gimnazija), profesori, učitelji, nastavnici i roditelji dece.

Deca su burnim aplauzima prekidala nastup Bozovića. Nakon nastupa je usledilo je fotografisanje sa glumcem i višesatni razgovor sa nastavnicima u zbornici škole.

Petar Božović je sa Branislavom Baćovićem obišao i spomenik streljanoj deci na plaži reke koja protiče kroz selo.

Tokom petodnevne turneje, srpski glumac je obišao Gračanicu, Prizren, Osojane, Šilovo i Zubin potok. Pokrovitelj ove turneje je Branislav Baćović, vlasnik kompanije Transportšped, dok je Dom kulture Gračanica pomogao je u organizaciji događaja.

Foto: pexels.com/ SHVETS production

Mera u kojoj je medijski sadržaj prilagođen osobama sa senzornim invaliditetom ocenjivaće stručna komisija u delu „izvodljivost projekta“.  

Kako bi ocenili koliko je projekat izvodljiv, članovi komisije predlozima projekata mogu dati do 20 poena, a pored prilagođenosti sadržaja osobama koje ne vide ili ne čuju, u obzir će uzimati i autorski pristup, inovativnost teme, žanr kome pripada medijski sadržaj i zastupljenost istraživačkog pristupa, definisanje ključnih sadržaja, kao i preciziranje formata i trajanja pojedinačnih sadržaja.

Tako se, po Pravilniku, u opravdane troškove za realizaciju projekta ubrajaju i troškovi prilagođavanja sadržaja osobama sa invaliditetom.

Kako je na na obuci za pravilnu primenu Pravilnika o projektnom sufinansiranju rekla Dragica Blagojević iz Ministarstva informisanja i telekomunikacija, već objavljeni medijski sadržaji mogu da budu prevedeni na znakovni jezik, i kao takvi se ne posmatraju kao originalne autorske tvorevine i ne mogu se tretirati kao novi medijski projekat kojim se može konkurisati.  To praktično znači da za prevod nekog sadržaja na znakovni jezik nije potrebna saglasnost autora.

Gordić: Titlovi nisu zamena za znakovni jezik

Predsednik Saveza gluvih i nagluvih Mihajlo Gordić rekao je na obuci za pravilnu primenu Pravilnika o projektnom sufinansiranju da se u Zakonu o javnom informisanju i medijima titlovi i znakovni jezik tretiraju ravnopravno iako u njihovoj nameni i funkciji postoje razlike. Srpski jezik je, rekao je Gordić, maternji osobama sa delimično oštećenim sluhom i njima znače titlovi, dok je srpski znakovni jezik maternji jezik osobama koje ne čuju i kojima je ovaj jezik značajniji i lakši za razumevanje od titla.

Mihailo Gordić je ranije za sajt Udruženja novinara Srbije (UNS) rekao da je za dobro i kvalitetno prevođenje informativnog programa na znakovni jezik potrebno pogledati tekstove, priloge, sve materijale na raspolaganju, informisati se i razmisliti o eventualnim rešenjima prevoda, te da zadatak tumača nije nimalo jednostavan.

„Kako se srpski znakovni jezik po svojoj gramatičkoj strukturi bitno razlikuje od srpskog govornog jezika, prevod nije 1:1, kao što se često misli. Zapravo nijedan prevod sa nekog stranog jezika ne funkcioniše na taj način", rekao je Gordić.

Gordić i predstavnici Ministarstva su se usaglasili na obuci da je najbolje da tumač bude prikazan na trećini ekrana, ali da je ipak najvažnije da bude pozicioniran tako da ono što tumači bude vidljivo osobama koje ne čuju.

Autor: A. Ničić

Pokrovitelj turneje je Branislav Baćović, vlasnik kompanije Transportšped. Dom kulture Gračanica pomogao je u organizaciji ovog događaja.

Petar Božović (foto: snimak ekrana RTS OKO - Zvanični kanal)

Program:

- 20. 02. 2024. godine Dom kulture "Gračanica" u Gračanici u 19:00 sati

- 21. 02. 2024. godine Bogoslovija Sveti Kirilo i Metodije, Prizren u 14:00 sati

- 22. 02. 2024. godine Dom kulture "Sveti Sava" Istok u Osojanu u 13:00 sati

- 23. 02. 2024. godine Kulturni centar Božidar Mitrović Šandor u Šilovu u 19:00 sati

- 24. 02. 2024. godine Kulturni centar Stari kolašin Zubin potok u 18:00 sati

Socijalno preduzeće osnovano pre donošenja Zakona o socijalnim preduzećima, časopis koji se bavi važnim društvenim fenomenima, fondacija koja podstiče  inkluziju i ekonomsko osnaživanje pripadnika marginalizovanih grupa - sve to zajedno je Lice ulice.

Početna ideja bile su ulične novine koje prodaju osobe koje teško dolaze do posla, a da polovina novca od prodaje ide prodavcima. Počeli su sa 1000 primeraka, a poslednji dvobroj Lica ulice imao je tiraž od 17000. Više od 180 prodavaca ovog časopisa može se videti na ulicama Beograda, Novoga Sada, Subotice, Kraljeva i Pančeva.

Stefan Gogov, prodavac Lica ulice: Znate koji je to osećaj kada vam neko da parice i kaže hvala, izvolite, srećno (foto: UNS)

Znam kako je kada uveče ostaneš bez dinara, a ujutru treba da kupiš da jedeš

Moj život se deli na dva dela - pre i posle smrti roditelja, započinje priču Stefan Gogov, jedan od prodavaca Lica ulice, koga možemo sresti kod pošte na Dušanovcu.

Stefan je jedinac i posle smrti roditelja ostao je sam. Radio je kao dispečer u GSP-u, ali je zbog zdravstvenih razloga penzionisan. Invalidska penzija mu je nešto iznad 22 hiljade dinara.

„Znam kako je kada uveče ostaneš bez dinara. A ujutru treba da kupiš da jedeš, da kupiš lekove koji su skupi. A ja nisam imao“, priča Stefan dodajući da on i njegove kolege prodavci rade ovaj posao da bi „zaradili neku paricu“.

 „Znate koji je to osećaj kada vam neko da parice i kaže hvala, izvolite, srećno“, kaže Stefan.

Stefan je kao i ostali prodavci prošao obuku, kaže da je zadovoljan organizacijom posla. Preporučuje ovaj posao svima koji su zainteresovani da nešto zarade. Jedino se nervira kada ne proda nijedan primerak novina.

Milosav Marinović: To su ljudi iznevereni od života i nije im trebalo još jedno razočaranje (foto: M. Miškov/UNS)

Milosav Marinović, direktor i glavni i odgovorni urednik Lica ulice kaže da su prodavci u početku bili nepoverljivi, jer su to „ljudi iznevereni od života i nije im trebalo još jedno razočarenje“. Takođe, teško se navikavaju na stalnost i mnogima je sutra predaleka budućnost. Iako postoje stroga pravila za prodavce, poslednjih godina sami se prijavljuju za ovaj posao, a aktivni prodavci dovode i svoje prijatelje da rade. 

Osobe koje teško dolaze do posla na ovaj način se ekonomski osnažuju, a u Licu ulice im pružaju i svakodnevnu socijalno - psihološku podršku. 

„Kod nas postoji niz radionica koje imaju za cilj njihovo osnaživanje. Imamo i individualne i kolektivne psiho seanse, jer mnogi naši prodavci imaju potrebu da ih neko sasluša , a ponekad je i to dovoljno da se prebrodi manja kriza. U kontaktu smo s njihovim lekarima, sa porodicom, rodbinom, socijalnim službama, pa ako nečije stanje to zahteva mi im se obraćemo“, kaže Marinović za UNS.

Dodaje da redovno organizu radionice koje služe da se aktiviraju sposobnosti, steknu neka nova znanja i veštine: časove engleskog, radionice kompjuterske pismenost, komunikacijske veštine, aktivnosti koje su namenjene njihovom druženju - pozorište, muzeje, bioskope…

Dok zaposleni u ambasadama na ulici prodaju časopis, po Marinovićevim rečima, oni su za naše Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja potpuno nevidljivi (Goca, prodavc Lica ulice, foto: M. Miškov/UNS)

Za neke institucije smo potpuno nepoznati

Pred božićne praznike britanski ambasador, njegova supruga i zaposleni u ambasadu prodavali su Lice ulice u Knez Mihailovoj ulici. I dok zaposleni u ambasadama na ulici prodaju časopis, po Marinovićevim rečima, oni su za naše Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja potpuno nevidljivi.

“Mi zapošljava ljude koji spadaju u kategoriju teško upošljivih, ali nikada do sada nismo imali podršku Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Za ovih 14 godina nismo uspeli ni na razgovor da odemo, a da ne govorimo da smo se javljali, neuspešno, na njihove konkurse. Potpuno smo im van radara i nepoznati. Takođe, nikada za ovih 14 godina nismo prošli na konkursima gradske uprave ni kao medij, ni kao neko ko ima značajan efekat na socijalno staranje, ili inkluziju, kaže Marinović.

Ističe, da su, kao jedinstven i kvalitetan mediji, uvek imali dobru saradnju sa Ministarstvom kulture i informisanja i na medijskim konkursima ovog ministarstva dobijali podršku.

Dodaje i da se u prošloj godini Skupština Srbije pretplatila na magazin. Međutim, od drugih institucija i ovaj vid podrške izostaje. Takođe, smatra da bi podrška za socijalna preduzeće bila kada bi država u dogovoru s bankama omogućila jeftine kredite ili posebne fondove  kao podršku za razvoj ovakvih organizacija.  

Na početku rada Lice ulice nije moglo biti registrovano kao socijalno preduzeće, jer Zakon o socijalnim preduzećima nije postojao. Pre dve godine je usvojen, međutim Marinović kaže, da iako su učestvovali u njegovom donošenju, ostali su i dalje nevladina organizacija jer „ne postoji podsticaj socijalnim preduzećima“.

Za razliku od države, navode da imaju dobru saradnju sa kompanijama. Neke pomažu donacijama, neke zovu prodavce u goste, pa se jedanputa mesečno održavaju druženja i prodaja magazina.

Marinović kaže da je taj dobar odnos zasluga posvećenosti, poznavanja procedura, jer sa biznisom se komunicira kako to biznis očekuje. 

„Mnoga socijalna preduzeća prave grešku, misleći da to što pomažu nekim ljudima kojima treba pomagati je dovoljno. Morate da budete proaktivni, morate da budete tačni, precizni, nema aljkavosti, danas ću, sutra ću. Sa biznisom se komunicira maksimalno profesionalno i po standardima koje biznis zahteva. U pitanju su godine tokom kojih smo uspeli da se etabliramo kao neko ko zaslužuje da bude podržan“, navodi Marinović.

Kaže i da su nedavno od jedne firme dobili zimske jakne za prodavce, prošle godine cipele, a za Novu godinu jedan lanac supermarketa je donirao pakete hrane za sve prodavce.

„Zabranjeni gradovi“ za Lice ulice

Svetlani Kalinovoj iz Kikinde prodaja časopisa Lice ulice bio je prvi posao. Kako je svedočila u jednom od brojeva časopisa, za nju posla nije bilo. “Prvi put mogu da kažem da sam zarađivala za sebe i da sam mogla da osetim da sam korisna ovom svetu”, izjavila je ona. 

Svetlana Kalinova i njeni prijatelji više ne prodaju časopis na ulicama Kikinde. Zašto je to tako, pitajte gradske čelnike, kaže nam Marinović.

Svetlana Kalinova i njeni prijatelji više ne prodaju časopis na ulicama Kikinde. Zašto je to tako, pitajte gradske čelnike, kaže nam Marinović (foto: M. Miškov/UNS)

Osim Kikinde i u pojedinim delovima Beograda ne mogu se videti prodavci Lica ulice. Od preduzeća koje upravlja Kalemegdanom godinama su pokušavali da dobiju dozvolu za prodaju, ali na zahteve odgovora nije bilo.

Marinović ističe da im je bilo važno da tokom zimskih meseci prodavci budu u zatvorenom, a tržni centri su jedno od rešenja. Međutim, osim kratkotrajne saradnje sa Delta sitijem, njihovi dopisi za dozvolu da se Lice ulice prodaje u holovima tržnih centara ostaju bez odgovora.

„Posebno želim da se zahvalim Ikei kod kojih naši prodavci odlaze već nekoliko godina za vikend. Lepo su primljeni, ručaju sa osobljem, a i dobro prođu u toj prodaji. Ikea je svetao primer. To smo tražili od svih tržnih centara, da im omoguće da u holu prodaju časopis, ali nismo nailazili na razumevanje“, kaže Milosav.

Prodavci Lica ulice mogu se videti i na ulicama Novog Sada, Subotice, Kraljeva i Pančeva. Bilo je pokušaja, ali ne uspešnih, da se prodaja organizuje u Nišu i Kragujevcu.  Marinović kaže da je teško pronaći lokalne organizacije sa kojima može da se uspostavi dugoročna saradnja. Većinom su zainteresovani projektno. Kao dobar primer izdvaja novosadsku organizaciju Patrija, čijih 20-tak članova prodaje časopis na ulicama Novog Sada. 

Svojevremeno je časopis Lice ulice, takođe kroz projekte pokrenut na Kosovu, u Bosni i Hercegovini i Makedoniji. Međutim, po završetku projekata, opstao je samo makedonski „Lice v lice“. Marinović kaže da su u Makedoniji partneri  bili lično zainteresovani i posvećeni a to je jedino bitno za uspeh.

Lice ulice je za ovih 14 godina steklo ugled, reputaciju i poverenje velikog broja građana. To je bio dugotrajan i ne uvek lak proces (Goca, prodavc Lica ulice, foto: M. Miškov/UNS)

Ulice pripadaju svima

Lice ulice je za ovih 14 godina steklo ugled, reputaciju i poverenje velikog broja građana. To je bio dugotrajan i ne uvek lak proces. Više medijskih kampanja je organizovano da bi okolina "prihvatila" prodavce.  

Na samom početku izlaženja Lica ulice u centru Beograda u Knez Mihailovoj ulici desetak mladića okružilo je jednog od prodavaca magazina, vređalo ga na nacionalnoj osnovi, pocepalo mu novine i odeću. Srećom, prodavac je uspeo da pobegne, a niko od građana koji su se zatekli nije reagovao.

Zato su izašli na ulicu i organizovali akciju „Ulice pripadaju svima“. Akciju su podržali i mediji, pa je imala veliki odjek u javnosti

Osim ovog, zabeleženo je još nekoliko napada na prodavce. Marinović kaže da je pre nekoliko godina, na platou ispred Filozofskog fakulteta, vlasnik prodavnice ispred čije radnje se prodavao časopis, prvo verbalno, a potom i fizički napao prodavačicu Lica ulice. Napadi su zabeleženi i u Novom Sadu. 

Kaže i da su im na tabli gde je sedište organizacije crtali kukaste krstove, dobijali su pisma da nisu dovoljno patriotske novine, a slični komentari su ostavljani i na društvenim mrežama.

„Način na koji radimo sa prodavcima ih je osnažio da znaju da se izvuku iz situacija u kojima su ugroženi. To što nose uniforme, što nose identifikacione kartice, što smo više puta išli u komunalnu policiju da objasnimo prirodu našeg rada i ko su ljudi u plavim keceljama i zašto su na ulici, sve je to uticalo da nema, ili bar da mi ne saznamo, da je u skorije vreme bilo takvih incidenta ili napada“, kaže Marinović.

Dodaje i da napada koji su usmereni na sadržaj magazina i kategoriju prodavca, vođenih tom vrstom predrasuda skoro nije bilo. 

Mi ne dubimo rupu, nudimo merdevine

Moraš da imaš bar Severinu na naslovnoj strani, ako misliš da se časopis masovno prodaje, savetovali su mi prijatelji novinari i ljudi koji se bave medijima, seća se Milosav Marinović početaka izlaženja časopisa. Međutim, kaže da je izuzetno ponosan na postignuto jer je uređivački koncept delo njegovih ruku. 

Milosav Marinović: Izneseći neki društveni problem, istovremeno pokušavamo da damo predloge kako se može prevazići (foto: M. Miškov/UNS)

„Ne bavimo se dnevnim problemima, ali se bavimo fenomenima koji utiču na naša dnevna stanja. Drugi aspekt je da smo svi u velikoj rupi, ali je na dubimo, ne opisujemo tu rupu, mi nudimo merdevine. Izneseći neki društveni problem, istovremeno pokušavamo da damo predloge kako se može prevazići. Nudimo bar jednu prečku za ove naše merdevine. Pretpostavljam da taj prikriveni optimizam pozitivno utiče na naše čitaoce“, kaže Marinović.

I naslovne strane časopisa su prepoznatljive, a rade ih uglavnom mladi dizajneri. Jedna od naslovnica, autorke Sanje Stojkov iz Sombora, osvojila je i prvu nagradu na godišnjem samitu Svetske asocijacije uličnih novina (INSP).

Marinović kaže da su za Lice ulice pisali od početnika, do eminentnih autora, uglavnom pro bono.

„Za nas ljudi pišu iz ljubavi, zato jer znaju da su u dobrom društvu i sa istomišljenicima, iz želje da pomognu u nečemu što zovemo projekat Lice ulice“, kaže Marinović.

Dodaje i da je u početku većina kupovala časopis iz želje da bude humana, a sada bar 50 odsto, osim humanosti kupuje časopis da bi pročitala nešto što nema u drugim novinama. 

„Naš prvi i još uvek važeći slogan je: kupujući Lice ulice pomažete drugima, čitajući Lice ulice pomažete sebi“, kaže Marinović.

U Licu ulice povremeno imaju i onlajn ankete šta najviše volite da čitate i na prvom mestu je uvek odgovor „priče prodavaca“. Kažu da kada se na društvenim mrežama objavi priča prodavaca „mreže se zapale“.

I na ovaj način „Lice ulice“ doprinosi rušenju barijera prema osobama sa invaliditetom i marginalizovanih, doprinoseći da budu vidljive.    

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

Komediju o problemima u braku, prevarama, ljubavi i praštanju, režirala je studentkinja IV godine režije FDU Nevena Dimitrijević, a igraju studenti III I IV godine glume FDU Natalija Stepanović, Nina Nedić, Nađa Dulić, Rista Milutinović, Bratislav Zdravković, Petar Petrović i Danilo Milovanović.

Predstava je osvojila specijalnu nagradu za kolektivnu igru – Ansambl predstave na Pozorišnom akademskom festivalu (PAF) u Banjaluci, a ovo je njeno prvo komercijalno izvođenje pred beogradskom publikom.

Cena karte je 700 dinara.

Foto: Rista Milutinović, privatna arhiva

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

Anđela Momčilović (foto: UNS)

„Ako mi je sagovornik osoba u kolicima, nepoznato mi je da li prilikom razgovora treba da čučnem. Ukoliko mi je sagovornik osoba koja je slepa ili slabovida, ne znam da li treba da kažem ‘Kako komentarišete ovu scenu koju ste videli'“, kaže Momčilović.

Neformalno obrazovanje Momčilović vidi kao najbolju šansu da se edukuje o ovoj temi.

„Smatram da je potrebno da se održavaju radionice i seminari na kojima će se novinari obrazovati o profesionalnom izveštavanju o osobama sa hendikepom“,  dodaje ona.

Medijski sadržaj koji je do sada pratila za nju, kako kaže, nije bio primer na koji bi se ugledala, jer su u njemu osobe predstavljane kroz invaliditet, uz zanemarivanje onoga šta su uradile ili rekle.

„Ako uzmem primer da je neka osoba koja ima neki hendikep nešto uradila, izjavila, onda bi se verovatno izveštavalo na taj način da se prvi kaže 'ta i ta osoba, koja ima taj hendikep uradila je to' . Stavio bi se akcenat na hendikep koji osoba ima. Ako bih ja isto to uradila ili izjavila, onda bi verovatno u tekstu ili prilogu išlo ‘Anđela Momčilović je uradila to i to’“, ističe Momčilović.

Zbog toga reč „nepotpuno“ za nju najbolje odražava izveštavanje o osobama sa hendikepom.

Autor: A. N.

___________________________________________________________________________

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“